Nije me bilo dugo. Ne zato što nisam imala šta da kažem već zato što nisam imala vremena. Ali zato ću sad da vam ispričam hit anegdotu od juče.

Kao što svi već znate, juče je bio Sv. Sava, koga vascelo srpstvo slavi kao svog sveca, a deca,  đaci i studenti kao svog zaštitnika. Sve školske  i visokoškolske ustanove organizuju proslavu, sa prigodnim programom. Pozivnice dobijaju svi oni koji, na bilo koji način, učestvuju u njihovom radu. Tako i moja malenkost, dobi čast da, kao član Saveta roditelja u jednoj srednjoj školi, prisustvuje osvećenju i sečenju slavskog kolača. Doterana i dobro raspoložena, uputih se  tamo po lepom januarskom danu. Čim sam ušla u školu, rekoh da sam dobila poziv i oni me uputiše kod direktora. Bi mi čudno pa upitah ponovo gde da idem i dobih isti odgovor. Ok, idem kod diše. "Može li liftom?", upitah. "Može, naravno.", dobih odgovor uz širok osmeh. Vrata mi otvori i uđe sa mnom u lift stariji, uglađeni gospodin. Po bon-tonu, on otvori vrata i propusti me ispred sebe. Kad ga ugledaše, domaćini se oduševiše, a pozdraviše i mene, kao starog prijatelja. Lepo. Baš lepo. Uđosmo kod direktora, čovek nas primi sa velikim osmehom koji se nije promenio ni kad sam mu se predstavila. Posadiše me do jednog starijeg i veoma dobro raspoloženog gospodina, za koga se ispostavilo da je doktor nauka i univerzitetski profesor. Kroz priču ostalih okupljenih, postepeno počeh da shvatam da tu, osim mene, nema drugih roditelja. Sve su bili profesori, predstavnici  resornog ministarstva i drugih institucija iz oblasti kojom se škola bavi. Jednako kao i  gospodin sa kojim sam pristigla, a za koga sam kasnije shvatila da im je veoma važan, možda i glavni gost. Onako iskrena i neiskvarena, moja duša nije odmah shvatila šta se desilo. Tek kasnije, shvatih da sam padobranac jer su drugi roditelji čekali početak programa na drugom mestu. Direktor je to znao, čim sam mu se predstavila ali je kulturno otćutao. Štaviše, bio je veoma ljubazan. I tako ja, sedeći u prijatnom društvu starijeg i razgovorljivog gospodina, upoznah mnoge ljude iz sveta kome ne pripadam ali kome će, ako Bog da, jednog dana pripadati moje dete, kad završi školovanje. Ko zna, možda će joj neka od tih poznanstava značiti, da se lakše snađe u vodama kojima treba da zapliva. I kao što kaže ona biblijska:"Mnogo je zvanih ali malo odabranih."